Skender Kulenović

JOVO STANIVUK PARTIZAN
PIŠE PISMO S ISTRE CUJI DJEVOJCI

Draga Cujo,

Ja ti evo pišem, 
al napišem red pa zapnem!
Kako ovo, Cujo, ubio ga led!
Srce jedno,
a olovka - drugo!
A da smo na struzi 
pa da ti samo šapnem,
jednu riječ na uvojak šapnem -
sve bi znala,
o daleka u oblaku dugo!
A ovako, medeni mu god,
kakvu ti god i koju god ti riječ napišem -
malena mi!
Pa zapnem!
I sve što pišem dođe mi da izbrišem,
kad srce ovo ne mogu da sapnem
u tijesno ovo slovo!

Jer ti se meni u srcu crveniš
ko jagoda u buseni pod rosom, 
i zeleniš ko jelika pod grmečkom kosom, 
i pjeniš ko ključ vode u vrelu iz pećine -
i ko jagnje sileno, ko jagnje mi svileno 
vileniš niz Đurđevske plećine!

Malo moje rumeno, maćo moje rujo,
ti si meni ko u oku zjena, ko očinji vid!

Al', Cujo, mila Cujo, l'jepo me je stid
što te tako mazim 
i  ovako bulaznim niz papir!
Jer još nisu baš sasvim vremena ženidbena 
da se misli na pir!
Al', Cujo, bliži se Sloboda pa srce oda,
maćo moje, rujo!

Ti mi pišeš, milo moje ime, 
- srce mi se stisne - 
i jesenas da vam osta kuća od zemlje i pruća
pa vam za vrat kisne.
Lako za te - veliš - 
al' ti žao čiče i bratove djece što ciče - 
ni pokrivke ni prostirke - a čime?
I moliš, veliš, sve po nebu svece 
da još ove zime da ne bude ciče!

Pa i to bi se, veliš, premetnulo herojski 
da daleko s' vojskom n'jesam otiš'o,
pa vojski i sad da se nosi milošta 
- na glavama, na rukama -
četama po čukama 
k'o i do sada.
A ovako, tama, veliš,
i mučna dosada,
tama leži turobna i tegobna osama 
po svemu živom: 
i kućama i čukama i kosama -
po svemu živom!

I svi bi sada vojsku nosili 
na rukama!

Lani se, veliš, bila na sto muka
sa starim kumom Trivom 
dok bi vojski iskamčila i jabuku priloga!
Te svjetuj, 
te razumi ga i glavom živom 
i švapskom ofanzivom, 
al' starčina tvrda i vržava
pa svako zrno okuka: 
- Nemam, veli, n'jesam ni ja država!

A kad juče u mrtvoj, veliš, čami, 
negdje puška puče 
i čobančad sa Stijena Crvenih 
povikaše da vide gdje naša vojska ide,
kum se Trivo lijepo pomami,
podvrisnu,
pa pred vojsku natisnu -
uz potok pa proplankom, 
s' jednim opankom na nozi 
a drugim u ruci -
kud nije put ni kozi 
kad je gone vuci - 
i kud kum Trivo, tud sve živo 
uz Crvene Stijene za kum Trivom skoči 
- i djeca i žene …
A pred svima, veliš, tvoje oči da vide - 
mene!

A ja ti, evo, oči moje bistre, 
pišem pismo s'- Istre!
Pišem, pa zapnem!
Pa kad ne mogu da ti napišem tu riječ medenu,
tu jednu jedinu da iz srca izmamim -
ja se onda izvalim na ledinu 
pa ti je u oblak šapnem!
Dugu, čini mi se, 
ko u snu da taknem tada!

I, čini mi se, Cujo, puno moje saće,
da rastavljeni nismo,
već, maćo moje rujo,
da se negdje svismo, 
pa jedno drugom - šapće!
A kad oči sa oblaka snesem, vidim 
- to zanesen u tvoje šapćem - pismo!

Ti mi pišeš, mazna moja, mjezima, 
da će biti teška prezima.
I to ti mogu u jednom reći slogu:
Strpi mi se!
Kad smo mogli vilama i kremenjačama 
pokazati crnim silama po tjemenjačama -
Bože zdravlja, Bože vremena!
Rušićemo bajte od balega i pruća
i dizati na stotine kuća vitoroga šljemena -
dok je ovih ruku 
i japije na Babinom Kuku!

Dok je ovih ruku, dok je ove volje - 
nagojićemo stoke - 
i konja i voke i ovce i koze -
i više i bolje!

Dok je ovih ruku, dok je ove volje, 
nek se orno ore i  nek se njive tore 
i nek bude slanine 
i platna i tkanine!

Pa tako, Cujo, mazna moja mjezima, 
nek' vam je srećna prezima i -
lijepo vladaj mi se!
A u prve drijemovce, 
kad se bijele janje ovce - 
nadaj mi se!

Tad ćeš vidjet kuda sam te pronio 
i gdje si mi stala -
kad ti budem donio tri crne žice tvoje kike -
što si mi ih dala 
- mjesto slike!