Miloš Crnjanski

JA TI I SVI SAVREMENI PAROVI

Ceo nam je dan dug, i dosadan.
Do večeri, kad se, krišom, sastajemo.
Poljubac jedan, brz, i negledan,
dosta nam je. Da se svetu nasmejemo.
Da odemo u noć, kao da smo krivi.
Lako, kao tica, koja kratko živi.

Naš viti korak ne vezuje brak, 
ni nevini zanos zagrljaja prvih.
Nego osmeh lak, što cveta u mrak, 
na usnicama sa dve-tri kapi krvi.
Ruke nam ne drhte, od stara prstenja, 
nego od žudi, straha i sažaljenja.

Ah, nije taj strah samo naš uzdah, 
kad vidimo šumu kako lako cveta.
Nego je to plah, isprekidan dah, 
kojim bi nekud dalje, sa ovoga sveta.
U Slobodu, kud nad nama, grane jezde.
U prah mirisan, kud lipe raspu zvezde.

Uzeše nam čast, ali svetli slast, 
nebesna, kao ponos, na našem licu!
Naša je strast gurnula u propast: 
laži, zakone, novac i porodicu.
Od poniženja nam je klonula glava, 
al nam se, u telu, proleće spašava! 

Naš tužni osmeh blagosilja greh;
žig onih koji ljube, na svetu celom.
Ceo nam je dan dug, i dosadan,
i prolazi u ćutanju neveselom.
Tek, uveče, slobodan ko u travi cvet, 
ja te čekam. Na jednoj klupi. Razapet.